Почетком фебруара 1943. године, окончана је Стаљинградска битка, највероватније по свим мерилима најкрвавија битка у историји човечанства.
Када је јуна 1942. почела немачка операција „Блау“, Хитлер је групу армија „Југ“ поделио на две групе армија: једна са задатком да продре до Стаљинграда, друга до нафтних поља на Кавказу. Услед немачког брзог продора Стаљин 28. јула доноси чувено наређење бр. 227 са текстом „Ни корак назад!“ – у редове Црвене армије уведени су казнени батаљони осуђеника, све резреве с фронта, а политички комесари стрељали сваког ко би дезертирао или напустио положај.
Међутим, упркос иницијалном продору и избијању Немаца на Волгу, дошло је до застоја услед растезања линија фронта. Хитлерова опсесија да паралелно дође до стратешких нафтних поља и заузме Стаљинград, те тако нанесе морални ударац СССР-у, уз додатну решеност да не попусти ни на једном од ова два правца и дозволи повлачење, скупо су коштали Осовину.
Без резерви, осовински бокови били су рањиви, када је новембра 1942. почела совјетска операција „Уран“ под командом маршала Георгија Жукова, за свега неколико дана пробијен је фронт развучене и деморалисане румунске 3. армије, која бива уништена, а немачка 6. армија Фридриха Паулуса и делови 4. оклопне армије бивају одсечени и опкољени у Стаљинграду.
У котлу Стаљинграда је заробљено 230.000 осовнинских војника, а борбе које су уследиле биле су најкрвавије и најстравичније које је људски ум могао да замисли – улизу по улицу, зграду по зграду, чак стан по стан.
Немци су формирали групу армија „Дон“ под командом фелдмаршала Ериха фон Манштајна у нади да ће пробити совјетски фронт и повезати се са 6. армијом, али покушај контраофанзивне операције „Зимска олуја“ је пропао, а у совјетској операцији „Мали Сатурн“ децембра 1942. уништена је италијанска 8. армија те је читава група „Дон“ одбијена још даље од града.
Херман Геринг је убедио фирера да Луфтвафе може из ваздуха снабдевати 6. армију у Стаљинграду, међутим, показало се да је ова замисао била неостварива. Луфтвафе је паралелно био развучен на фронт у Тунису, пошто су тамо Немци послали још јенду читаву оклопну армију након савезничке операције „Бакља“. Њено се снабдевање заснивало искључиво на ваздухопловству, јер Италијанска краљевска морнарица са својим губицима и хроничним недостатком горива није могла да обезбеди довољно и немачке и италијанске трупе у Африци. За Стаљинград, од 1.000 потребних транспортних авиона, немачка 4. ваздушна флота је располагала са мање од 300.
Без залиха хране, муниције, лекова и топле одеће, немачки војници почели су да кувају и једу сопствене кожне чизме, а број рањеника, за које није било лекова и завоја, је у једном тренутку, како је Паулус обавестио штаб групе армија „Дон“, достигао чак 18.000.
7. јануара 1943. маршал Константин Рокосовски је Паулусу, наглашавајући безнадежност ситуације, понудио услове за часну капитулацију: да ће немачки војници имати редовне оброке, бити медицински збринути, да могу да задрше своја одликовања и носе униформе, а да официри могу да задрше сабље.
Паулус је затражио одобрење од Хитлера да 6. армија капитулира, али је фирер био неумољив: упркос Манштајновој немогућности да спаси 6. армију, и питању дана када ће 6. армија бити потпуно уништена, Хитлер је Паулусу наредио борбу до последњег војника.
Иако је немачка штампа два месеца ћутала о Стаљинграду, Геринг је у говору преко радија ситуацију описао отприлике овако: „Небитно погину ли војници код Стаљниграда, у северноафричкој пустињи или леденој Норвешкој ако постану великани жртвујући себе, тако да њихов народ може да живи“.
Преживели немачки војници након рата, присећајући се овог говора који су слушали, говорили су „Али било нас је још на хиљаде живих кад је изрекао ту злогласну лаж нашим женама и деци…“
26. јануара 1943. совјетска последња офанзива пресекла је 6. армију на два „џепа“. Прослављајући 10 година од доласка на власт, 30. јануара 1943, на вест да је питања сата када ће 6. армија бити уништена, Адолф Хитлер је Фридриха Паулуса унапредио у фелдмаршала, уз опаску да ни један немачки или пруски фелдмаршал никада није био жив заробљен. Била је то јасна сугестија Паулусу шта треба да учини. Ипак, новоунапређени фелдмаршал је рекао: „Нећу им учинити такву услугу“.
Ујутру 31. јануара совјетски војници упали су у штаб 6. армије и обавестили Паулуса да се од тог часа он и његов читав штаб налазе у заробљеништву. Тако је уништен јужни „џеп“ 6. армије, а два дана касније, 2. фебруара 1943. године, предали су се војници северног „џепа“. Ипак, одређен број немачких војника, скривајући се у рушевинама зграда, пружало је фанатичан отпор чак до марта 1943.
Број жртава дефинитивно није никада тачно утврђен, али оквирно се процењује да су силе Осовине изгубиле 850.000 војника (мртви, нестали, рањени и заробљени), од чега 400.000 Немаца, 114.000 Италијана, 150.000 Румуна и 140.000 Мађара. Такође, у Стаљинградској бици је учествовало и 6.000 хрватских домобрана. Званични совјетски губици процењени су на 1,1 милион жртава.
Губици у техници су такође импозантни: силе Осовине су изгубиле 3.000 тенкова, 1.500 авиона, 12.000 топова, а Совјети 4.300 тенкова, 2.700 авиона и 15.000 топова.
„Поход на Волгу је завршен“ – пуковник Вилхелм Адамс, ађутан Фридриха Паулуса.
Ученици VIII разреда користе уџбеник издавача Завод за уџбенике (слика лево). Аутори уџбеника су Ђорђе Ђурић и Момчило Павловић.
Ученици седмог разреда користе уџбеник издавача Завод за уџбенике. Аутор уџбеника је Душан Т. Батаковић.
Ученици петог разреда користе уџбеник издавачке куће Фреска.
Историчарка 